Priča o leptiru

Jednog dana pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao, ali je imao krhko tijelo i smežurana krila.

Čovjek je nastavio promatrati leptira očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći uokolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikad nije poletio.

Čovjek jeste imao dobre namjere, ali nije razumio da je poteškoće koje je leptir morao proći izlazeći iz čahure osmislio Bog kako bi krv iz tijela leptira potekla u njegova krila i da leptir, kad se oslobodi iz čahure, bude spreman za let.

POUKA:
Ponekad su poteškoće ono sto trebamo u životu. Kad bi nas Bog oslobodio svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bi mogli letjeti.

Koliko brzo živimo - koliko stvari propouštamo?

Covek je stajao na stanici metroa u Vasingtonu. D.C i poceo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je sest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, posto je bilo radno jutro, izracunato je da je bar hiljadu ljudi proslo kroz stanicu, najveci broj njih odlazeci na posao.

Nakon tri minuta sredovecni covek je primetio muzicara koji svira. Usporio je,zastao na par sekundi a onda pozurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: zena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga slusa, ali je onda covek pogledao na sat i ponovo poceo da hoda. Ocito je kasnio na posao. Najvise paznje je pokazao trogodisnji decak. Majka ga je pozurivala ali je dete zastalo da cuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrcuci. Takvu reakciju pokazalo je jos nekoliko dece, ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

 Za 45 minuta sviranja, samo sest ljudi se zaustavilo i kratko slusalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tisina ali to niko nije primetio. Niko nije zatapsao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzicara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozoristu gde je karta kostala 100$.

 Ovo je stvarna prica. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vasington Post, o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

 Osnovno pitanje za eksperiment je bilo:
 Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
 Da li primecujemo lepotu?
 Da li zastajemo da bismo u njoj uzivali?
 Da li prepoznajemo talenat u neocekivanom kontekstu?

 Jedan od mogucih zakljucaka ovog iskustva mogao bi biti:
 Ako nemamo minut da zastanemo i slusamo jednog od najboljih muzicara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?


Pogledaj snimku ovog eksperimenta: